Inteligencija stvara ideje o buducnosti-intervju

List „Danas“ je 2003. godine krenuo tragom pitanja: Ko su ljudi koji rade van reflektora javnosti, strasno obuzeti svojim istraživanjima koja će, možda, učiniti svet boljim? List je prvo izdvojio preko stotinu ličnosti iz našeg naučnog, kulturnog i javnog života, a potom selekcijom došao do 20 imena naših najznačajnijih savremenika. Intervjui sa njima objavljeni su u specijalnom dodatku lista „Danas“: „Naši savremenici : 20“ , objavljenom u sredu 31. decembra 2003. godine.

Zvonko Maric, akademik

Inteligencija stvara ideje o budućnosti

Miloš Miloradović

„Godinama je najistaknutija ličnost i stvarni voditelj i usmerivač teorijske fizike u Srbije“, isečak je iz preporuke za izbor redovnog člana SANU fizičara i filozofa Zvonka Marića.

Marić je rođen 1931. godine u Bujanovcu. Školovao se u Leskovcu i Beogradu, gde je i završio na katedri za fiziku a potom i diplomirao (1960). Po završetku studija dve godine je radio u Vinči, a zatim kao stipendista Ersted Fordove fondacije izvesno vreme provodi u Kopenhagenu kod Bora Nilsa, i u Evropskom centru za istraživanje u Ženevi. Zatim se vraća u zemlju gde je do nedavno, kada je otišao u penziju, radio u Institutu za fiziku u Zemunu. U poslednjih dvadeset godina rukovodio je nacionalnim projektom : “ Osnovni i metodološki problemi teorijske fizike“.

Naučna aktivnost dr Zvonka Marića obuhvatala je 1. nuklearnu fiziku na niskim i srednjim energijama, 2. probleme objedinjavanja nuklearne fizike i fizike elementarnih čestica 3. atomska i molekularna fizika 4. fundamentalna pitanja kvantne mehanike i statističke fizike i 5. radovi iz filozofije fizike i teorije saznanja. Detaljno je studirao i epistemološke i filozofske implikacije, koje na status fizike i ljudsko znanje implicira pojava kvantne mehanike,na čemu su insistirali njeni tvorci Bor, Ajnštajn, de Brolji i Hajzenberg. Rezultat analize predstavlja okosnicu njegove knjige „Ogled o fizičkoj realnosti“ za koju je dobio Nolitovu nagradu. Predložio je izvesne eksperimente koji su izvedeni u francuskom nuklearnom centru.

Tečno govori četiri svetska jezika a služi sa dvanaest.
– Kvantna logika, ne samo da je napravila novu hijerarhiju koncepata i njihovih uzajamnih veza, nego je celokupnu osnovu, za razliku od klasične fizike, svela na verovatnost. Drugim rečima, pojave su vrlo retko potpuno determinisane, retko su i potpuno izvesne, pa se taj sistem nalazi na delu verovatnoća. Pošto se tu nalazi istovremeno govori o značaju ljudskoga agensa u pripremanju i dobijanju rezultata,ističe na početku razgovora za Danas akademik Zvonko Marić o značaju kvantne logike na epistomologiju, čemu je on posvetio jedan deo svog naučnog istraživanja. On ističe da se poslednje dve godine priključio grani koja prikazuje da se svi iskazi kvantne mehanike mogu lepo opisati u trovalentnoj logici. “ Zaključio sam da se celokupna klasična mehanika može interpretirati kao logika klasične fizike, zato što se i jedna i druga matematički baziraju na teoriji skupova. Ono što kvantnu mehaniku razlikuje od klasične je da se njena matematička shema ne može bazirati na teoriji skupova, ali se može interpretirati u jednom širem kontekstu. On najbolje uključuje devijaciju koja pravilno govori o verovatnoći. Što bi Lajbnic rekao. “ Svet nije ništa drugo nego sistem mogućih događaja“. Sada je bio problem kako to napraviti matematički korektno. Time se bavim i projekt nije završen“.

U čemu je značaj kvantne fizike, ako se uzme u obzir da su svi naučnici, koji su u njoj nešto otkrili, dobili Nobelovu nagradu?

– Na početku 20. veka desile su se dve naučne revolucije – pojam relativiteta i pojava kvantne mehanike, čiji je značaj možda i veći, jer je unela neke komponente koja klasična fizika nije koristila. Te komponente govore o neodređenosti stanja i o elementima diskretnosti, fizičkim pojavama.

Rekli ste da predstavlja revoluciju. U čemu je njen značaj, ako svako merenje daje različit rezultat?

– Taj Vaš iskaz nije potpuno tačan. Na fonu klasične fizike mi smo određivali fizičke sisteme, njihove atribute, evoluciju. Preko dve bazične veličine to je bila pozicija fizičkog sistema u prostoru i njegova kinematička osobina, i one su se mogle jednovremeno meriti, što znači da ste o svakom fizičkom sistemu i njegovim atributima mogli reći sve do kraja. Ako posmatrate taj fon, to u kvantnoj mehanici ne možete da uradite. Imate tu bazičnu neodređenost, ali ne znači da masa eksperimenata pripadaju jednoj ili drugoj grani, i u odnosu na te dve dinamičke veličine nisu apsolutno dobro merljive. One su merljive sa verovatnoćom jedan i matematički možemo predskazati u kojim situacijama će verovatnoća preći na izvesnost.

Šta je uvideo tvorac kvantne fizike Plank što nisu dotadašnji fizičari?

– U eksperimentu „zračenje crnoga tela“ analizirao je osobinu i zračenje svetlosti u određenim fizičkim parametrima. On je zaključio da svetlost iz „crnog tela“ zrači u obliku nekontinuiranih kapljica. To je za klasičnu fiziku bilo nepoznato. U osnovi se nalazila ideja kako da formulišemo osobine svetlosti. U to vreme postojale su dve međusobno suprotstavljene slike svetlosti Njutna i Junga. Plank se vratio Njutnu da je svetlost diskontinuirana u obliku malih sitnih čestica. Ajnštajn je insistirao da je svetlost kao takva čudna simbioza čestica i talasa.

Danas postoji gruba podela kvantne fizike na relativističku i nerelativističku. Kom pravcu Vi pripadate?

– Ja sam izučavao oba. Naime, u sistemu sudara elementarnih čestica sa atomskim jezgrom one se opisuju na relativistički način. Ja sam se bavio time kako opisati situaciju u kojoj se jedan deo opisuje klasično mehanički, a drugi kvantno mehanički. U opštem to spada kako, gde i u kojim slučajevima se relativistička kvantna mehanika svodi na nereletavističku i zaključio sam da je to potpuno otvoreno polje.

Da li Vi kao Plank smatrate da čovek neće otkriti prirodu jer je on sam njen deo?

– Mislim da je pitanje opštega karaktera lako postaviti a teško odgovoriti. Pitanja na koja možemo odgovoriti su ona koja nam eksperimentalna i iskustvena praksa stavlja na nivo mogućih odgovora. I pri tome ni jedan od tih odgovora nije konačan. Dovoljno je posmatrati u poslednje vreme popularnu oblast, kosmologiju. Od antike do danas imamo različite kosmološke modele u kojima je čovek mislio o sintezi svih znanja kakav je kosmos. Pošto nemamo sintezu svih znanja danas i mi gradimo sliku sveta kao sintezu onoga što u ovome momentu znamo i sa onim perspektivama koje nam naše znanje pruža.
Njegov sistem je bio mnogo više klasičan nego verovatan. Osnova našeg saznanja leži u verovatnosnim teorijama, a pitanje je da li taj epistemološki stav važi za sva vremena.

Imali ste sreću da sarađujete sa najboljim fizičarima 20. veka. Koliko znamo do skoro kod nas nije bilo časopisa za fiziku. Da li sada mladi uspevaju da se usavršavaju, kao što ste Vi imali sreću

– Sada je situacija malo drugačija, jer su, za razliku od mog vremena, svetski univerziteti uglavnom otvoreni. Tako da mladi, pošto je naša škola dobra, relativno brzo dobijaju mesta u centrima, i tamo se školuju. Tamo je škola teorijske, a možda i eksperimetalne fizike iz Beograda, jako cenjena. Oni odlaze rano, završavaju postdiplomske studije i doktorate, i imaju budućnost kao njihove kolege iz sveta n Ima li li talenata?

– Jako. Naš narod je za razliku od svakodnevnice sklon apstraktnom razmišljanju. Ima talentovanog sveta. Žalosno je kako ne postoji društvena briga o njima na način koji bi bio adekvatan iz prostog razloga, jer naučne institucije imaju svoju evoluciju i najmanje brige ima o najboljem i najtalentovanijem delu nacije.

Bili ste predsednik Saveta Petnice. Koliki je njen značaj za razvoj mladih talenata?

– Ona je zanimljiva institucija koja nije napravljena voljom države, već ličnim zalaganjem malog broja ljudi. Ona predstavlja dopunsko alternativno obrazovanje đaka, a u poslednje vreme i nastavnika. Mislim da je jedno od retkih mesta gde se omladina prvi put susreće sa nečim što se zove naučni metod, naučni način razmišljanja. Racionalna analiza pojava oko nas. Ona, razume se, nije potpomognuta od države, jer država nema ideju kompletnog i alternativnog vaspitanja omladine. Ona ne zna kako da napravi hijerarhijski i horizontalni sistem u kome svi imaju obrazovanje, a talentovani još bolje.
Interesantna je i po tome što, ne mali broj ljudi, po petničkim “ Sveskama“ prvi put objavljuje svoje naučne radove.

Da li još uvek zastupate ideju razgraničenja fundamentalne i primenjenih nauka?

– Da, ali zavisi na kom nivou i u kom momentu. Zastupam ideju da svo naučno istraživanje reflektuje dve stvari. Ne slažem se da samo nauka obogaćuje naše znanje, a da primenjena nauka pravi dobrobit jer u mnogim aspektima našega doba jedna je pojava uslovljena drugom i obrnuto. Samo u primitivnom razmišljanju o naučnom poduhvatu govori se o primenjenoj nauci kao aktivnosti koju reguliše tržište.

Uskoro se obeležava 200 godina srpske države. Gde je Srbija danas? Šta iz ta dva veka može da bude inspiracija, a šta opomena za budućnost?

– Srbija se nalazi u teškom položaju. Okolnosti, unutrašnje i društvene, nam ne idu na ruku. Malo su nam i naturene zato što se politička i naučna elita ne nalaze na mestu na kome se formira geopolitika. Tako da se desilo nešto tragično – srpska politička elita se našla potpuno zatečena događajima, na koje nije mogla da utiče. Veber i Sorokin su za razliku od marksizma govorili da je inkorporacija naučne misli vrlo komplikovano delovanje raznih faktora, od kojih su najvažniji politička elita, mase i institucije. Mislim da treba da prevaziđemo ideju odsustva političkog uticaja naučne inteligencije na društveni život. Da bi njen uticaj morao biti mnogo veći. Naučne institucije moraju dobiti status koji je društveno opravdaniji i da naša inteligencija mora učestvovati u stvaranju ideja o budućnosti, a ne da se nalazi u pasivnom položaju.

sreda-petak, 31. decembar2003-2. januar 2004

izvor: http://www.danas.co.yu

Nema komentara

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URI

Leave a comment