Prilog Leposave Bebe Kron povodom četvorogodišnjice smrti Zvonka Marića

array(1) { ["display_type"]=> array(1) { [0]=> string(20) "Invalid display type" } }

ZVONKO MARIĆ: ČOVEK SATKAN OD NAJFINIJIE SUPSTANCE

1931-2006

Danas, 18. oktobra 2010. go­di­ne, navršava se četiri godine od smrti akademika Zvonka Marića, fizičara, filozofa i jednog od istaknutih naučnika modernog vremena. Na njegova mesta u Akademiji, Institutu za fiziku i ostale pozicije na kojima je bio, došli su, kako to obično biva, neki drugi ljudi… Ali, sasvim poseban  čovek,  čovek koji je i za života svojim izuzetnim osobinama na neki način bio odvojen od ovoga sveta, dobar čovek  Zvonko Marić, zauvek će nam nedostajati.

Ni intelektualna atmosfera ovog grada, ni život njegovih prijatelja, bez njega, nisu više isti… Imala sam retku sreću i privilegiju, budući sa Zvonkom povezana bliskim porodičnim i prijateljskim vezama, da je od moje rane mladosti uticao na moje intelektualno formiranje, pa i na moje ukuse u umetnosti. Kad sabiram svoje blagoslove u životu, poznavanje Zvonka sigurno spada u te blagoslove. Bio je ne samo moj prijatelj, kum, savetodavac i neko od koga sam volela da učim, bio je, slobodno to mogu da kažem, i moja „životna vrednost“…

Zvonko Marić! Uvek miran i velikodušan, izrazito duhovit, koji je svemu umeo da pristupa sa smehom, kao da bio je satkan od one najfinije supstance koju je teško, ako ne i nemoguće definisati ili opisati. Imao je snažnu i živu estetsku percepciju i izvanredno istačan ukus u umetnosti bez koje, kako je imao običaj da govori, „život nema smisla“. Bio je ubeđen da se u traganju za lepotom ponovo pronalazi prustovsko izgubljeno vreme i da slikarstvo, muzika i lepa literatura pružaju utehu za muke zemaljskih dana kojima smo ponekad izloženi. U danima koji nas podsećaju da je, kako je to pisao Bora Stanković „čovek samo za muku stvoren“.

Na ovaj dan, dragi čitaoci bloga posvećenom Zvonku Mariću, želim da podelim sa vama jednu od pesama koje je voleo, iz pera jednog od njegovih omiljenih pesnika, tog čuvenog Grka iz Aleksandrije,  Konstantina Kavafija… Pesmu koja toliko liči i na Zvonka i njegov credo

ONO ŠTO MOŽEŠ

Ako baš ne možeš od svog života da učiniš ono što hoćeš,

pokušaj bar da postigneš

ono što možeš: ne unižavaj ga

prečestim druženjem sa svetom,

silnim izlascima i razgovorima.

Ne unižavaj ga razbacivanjem,

čestim razvlačenjem i izlaganjem

svakodnevnoj gluposti

veza i susreta

da ne postane dosadan kao da je tuđ.

Konstantin Kavafi

Zvonko Marić je estetizovao sve oko sebe. Uživao je u lepim gradovima i voleo da bude  okružen lepim predmetima koje je doživljavao kao neke svoje simbole: bajkovite slike Mersada Berbera na zidovima, venecijanski globus iz doba rensanse pored pisaćeg stola, antički mermerni svirač na harfi (kikladski idol) na jednoj od bezbrojnih  polica sa knjigama, istočnjački kraljevski porcelanski sevis za čaj sa crveno-zlatnim mandalama iz Samarkanda na stočiću u salonu…

Voleo je i „carski grad Zemun“ u kojem je i živeo, njegove ulice i austro-ugarske kuće, duh Mitteleurope,  baroknu Nikolajevsku crkvu sa ikonostasom Dimitrija Bačevića, Dunav i starinske zemunske kafane sa tradicijom kao što su „Venecija“ ili „Šaran“. Bio je srećan kad se njegov Institut za fiziku preselio u Zemun… Imao je u njemu kancelariju sa pogledom na Dunav, „A room with a view“…

I sada, dok ovo pišem, u rane jutarnje sate, na dan četvorogodišnjice smrti Zvonka Marića, slušam Adagietto iz Mahlerove Pete simfonije koju sam ponekad  slušala i sa njim, u njegovom salonu nedeljom, gde je decenijama okupljao najistaknutije umetnike i intelektualce svog vremena:

http://www.youtube.com/watch?v=lrG1UGx2Yfw&feature=related

Predlažem vam da danas ovaj čarobni Addagietto, kad žaleći za Zvonkom Marićem, ujedno slavimo i njegov život i njegov uzišen duh, odlušate i vi…

Možda baš ova suptilna Mahlerova muzika, na neki neobjašnjiv način otkriva i pokazuje Zvonkov unutrašnji sjaj, tako vidljiv svima koji su ga poznavali. Njegov duh i njegovu iluminoznost… Pro memoria

Dr Leposava Beba Kron, rođ. Tišma

18. oktobra 2010, u Zemunu

Dr Leposava Beba Kron je poslala i fotografije :

Dragi Dragane,


Evo šaljem i neke fotografije koje će ti možda biti interesantne za blog.

Prva je Zvonkov sto u Institutu za fiziku koju sam snimila nekoliko dana posle njegove smrti.
Druga predstavlja pogled na Dunav sa prozora Zvonkove kancelarije.
Treća je moja fotografija koju je snimio Zvonko.
Na četvrtoj  sam ja sa M. Božić u njenoj i Zvonkovoj kancelariji, kad njega više nije bilo… Tri nedelje posle njegove smrti.

Nadam se da će ti nešto koristiti za blog.

Srdačan pozdrav,

Beba
Invalid Displayed Gallery
Zahvaljujem se dr. Leposavi Bebi Kron na sjajnom članku.

2 komentara

  • avatar

    By Mira, 23. mart 2011. @ 15:58

    Ova divna pesma Konstantina Kavafija, koja je bila omiljena akademiku Zvonku Maricu, pravi je savet za postovanje vlastite licnosti i vlastitog zivota. Otkriva ono, sto je bitno u zivotu.

    Clanak dr Leposave Kron je sjajan. Tek sam ga danas nasla i procitala,ali me iskreno zadivio.

  • avatar

    By Beba, 18. oktobar 2011. @ 02:25

    Hvala, Miro.

Other Links to this Post

RSS dovod za komentare na ovaj članak. TrackBack URI

Ostavite komentar